Napomena, u daljem tekstu ću koristiti pojam “kanalizacija”, iako postojeće stanje nikako ne odgovara definiciji te reči.
Pravilan naziv bi bio nešto kao: “nikad završen podzemni sistem cevi, ispunjen fekalnim vodama ilegalno priključenih korisnika, pomešan prilivom atmosferskih voda u šahtove na neadekvatno iznivelisanim ulicama, a propraćen kasnijim čestim izlivanjima gejzirskog tipa iz istih, sa centralnim odlivom u lokalnim njivama, koji ponekad ne funkcioniše iz razloga zapušenosti”.
Kada god počnem da pišem o nekoj bitnoj lokalnoj temi, posle par dana istraživanja, sakupljanja informacija i materijala, uvek dodjem do zaključka da ne znam kako bih nekome sa strane objasnio sve, a da ne pomisli da sam lud ili bar da se šalim.
Nažalost, “kanalizacija” u Pinosavi ima već 15-to godišnju istoriju.
U godinama nakon izrade cevnog sistema, sve staje i sistem nikad nije zvanično pušten u rad. Što bi prosto rekli, imate sistem cevi sa “čepom” na kraju.
Medjutim, gradjani kojima je tada uredno naplaćivan priključak po ceni od oko 2000Eur, počinju da se ilegalno priključuju. Ali, shodno gore napisanoj definiciji ovakve “kanalizacije”, kada nešto šta nema odliv punite, uvek ćete doći to trenutka da će to negde preliti.
To “prelivanje” možete najslikovitije shvatiti na primeru ulice Jaroslava Černog (koja paradoksalno vodi do svetski poznatog Instituta za vodoprivredu Jaroslav Černi).
Od rešenja nažalost nema ništa, kružile su informacije da nema para, da su pare potrošene na druge bitnije stvari i slično. Tada sam, nažalost, još uvek verovao da institucije u našoj zemlji iole funkcionišu i da je pitanje dana kada će se sistem završiti.
Opet jedna od mnogih najava “završetka” sistema. Korišćenje reči “najzad” i “mogla”, ukazuje slikovitije na agoniju nefunkcionisanja nadležnim institucija.
Negde recimo 2021. prisustvujem sastanku u MZ Pinosava koji saziva tadašnja predsednica opštine Voždovac Ivana Tomić, sa temom kanalizacija u Pinosavi. Za sastanak sam saznao slučajno, par sati pred zakazano vreme.
Ono šta sam tada čuo spada u rubriku “verovali ili ne”.
Navodno cela stvar stoji zbog imovinskog spora sa vlasnikom njive, gde je predvidjena izgradnja postrojenja za preradu otpadnih voda. Po ugovoru iz 2010. izmedju tog čoveka i Direkcije za gradjevinsko zemljište Beograda, isplaćeno mu je 80% ugovorene cene od 4000 din/m2. Zašto ne sve, ne znam.
2020. su mu nudili aneks ugovora i isplatu preostalih 20% po ceni od 1000 din/m2, na šta on nije pristao. Angažovao je advokata i veštake koji su procenili da zemljište na sličnoj lokaciji vredi mnogo više od toga. Napominjem da je na tom sastanku bio prisutan i taj čovek, kao i komplet vladajuća struktura opštine Voždovac i da smo nas dvadesetak bili u šoku saznanjima, nespremni da reagujemo.
Sve u svemu, na moje pitanje o kojoj sumi novca okvirno pričamo, rečeno mi je da se radi o par desetina hiljada evra, zaboravio sam tačno, ali recimo po osnovnom ugovoru iz 2010 je 40.000Eur, a ovim aneksom mu nude 10.000Eur.
Zaključak …
Da bi bolje shvatili ludilo, zamislite da neko kupuje auto od više stotina miliona dinara (cena postrojenja), a cenjka se sa prodavcem godinama za milion dinara (cena spornog zemljišta). Tu mi je postalo jasno da mora da postoji nešto iza cele priče, jer ovo “ne pije vodu”. Posle svih priča koje sam čuo u lokalu, uvek je najjednostavnija verzija nalogičnija, a to je da je novac za postrojenje potrošen i da im priča o imovinskim sporovima najviše odgovara.